Milan Jovanović Strongmen
TELOHRANITELJ OŠTROG PERA
Poroci Majamija uživo
Najjači čovek Srbije, koji je u Ameriku otišao sa diplomom elektronskog fakulteta, gomilom mišića i četrdesetak dolara u džepu, otkriva kako je od niške urbane legende postao lični čuvar i prijatelj svetskih zvezda, koliko se sa one strane Atlantika ceni garantovanje nečije sigurnosti i vredi li žrtvovati se za američki san
Iznajmljivanje mišića praktikuje svako ko nešto znači u šou biznisu, a bicepsi i tricepsi Milana Jovanovića, sa etiketom made in Serbia, u tom svetu vrede čitavo bogatstvo. Mister Strongmen potiče iz ugledne niške porodice u kojoj su svi profesori i doktori nauka, pa se nekako podrazumevalo da i on magistrira elektroniku. Zbirke zadataka iz matematike rešavao je sa istom lakoćom s kojom su njegovi vršnjaci čitali stripove, a ta veština kasnije mu je u životu pomogla da realne probleme sagleda kako treba i da sistematski eliminiše pogrešne solucije. Baveći se sportom po kojem je dobio nadimak i testirajući granice ljudske snage i izdržljivosti, uz all inclusive putovanja, bez problema je osvajajao titule najjačeg čoveka planete, ali od domovine, osim tapšanja po ramenu, nije ništa dobio.
Mesto pod suncem potražio je u najsunčanijoj američkoj državi, Floridi. U Majamiju je radio kao web master za tri sajta i profi trener za razvoj snage uz primenu najsavremenijih metoda. Držao je klubove, a često se javljao i kao specijalni izveštač sa raskalašnih prijema, na kojima belosvetski moćnici tokom jedne večeri troše tričave sume od nekoliko stotina hiljada dolara. Mišićavku iz balkanskog ekspres lonca poverenje su poklonili mnogi slavni ljudi, bio im je telesni čuvar, učesnik i svedok njihovih uspona i padova, a vremenom je morao da se navikne na hirove razmaženih zvezda i činjenicu da i bogati plaču. Neke od tih uspomena zapisao je u knjizi Strongmen.
-U vezi sa mnom se definitivno češće pominje profesionalna aktivnost u obezbeđenju, na poslovima izbacivača i telohranitelja, ali moja glavna delatnost vezana za posao u struci, za koju mi je i odobrena američka radna viza. I u Srbiji sam radio u profesiji za koju sam se školovao. Po završetku faksa očekivao sam da će dobar posao i plata doći sami po sebi. Kao odličan student, iz fine kuće i sa vezama u mnogim sferama, smatrao sam da je traženje posla trivijalna stvar. Konkurisao sam za posao u okružnom sudu u Nišu i svega par nedelja kasnije počeo da radim u računskom centru bez računara za platu od 100 maraka, koja jeste bila dobra, ali je trajala manje od deset dana. Onih nekoliko meseci pred polazak u Ameriku i prve godine u ulozi gastarbajtera mogu da poistovetim sa Sidartinim umećem da se čeka i posti, jer sam se direktno iz posta uputio na plovidbu životom, poput Koeljovog Alhemičara koji kroz život prati znake i veruje da, ukoliko ima dovoljno jaku želju za ostvarenjem svog cilja, cela vasiona teži da mu u tome pomogne. Prateći znake, otišao sam u Ameriku sa 41 dolarom u džepu.
A onda si krenuo trbuhom za kruhom, u nepoznato…
-Tih godina jedini izvor prihoda mi je bio sport strongman i takmičenja po svetu. Novčane nagrade jedva su bile dovoljne za golo preživljavanje. Dugo se krčkalo u meni, i nakon jednog takmičenja u Kanadi odlučio sam da iskoristim besplatnu vožnju i ostanem u Las Vegasu. Ubrzo sam stigao u Majami sa velikom rupom u novčaniku i dvoje dece i ženom na stendbaju u Srbiji. Prvi meseci na Floridi prošli su u strahovitoj borbi za opstanak koja mi je često izgledala unapred izgubljena, bez para, papira i poznanstava. Počelo je tako što sam spavao na podu, u stanu bez tople vode i struje. Lutao sam po Majami Biču, tražeći posao od kluba do kluba. Nisam imao ni broj telefona na koji bi mogli da mi jave ako im treba radnik. Dok nisam našao posao u struci, kao inženjer ili izbacivač, postavljao sam tende i radio selidbe. Sa svojih 140 kilograma stajao sam na merdevinama, pri temperaturi od 40 stepeni, a kasnije sam počeo i sa obezbeđenjem. Planirao sam da uramim prvih 100 dolara, ali nisam imao zadovoljstvo tog luksuza. Morao sam da ih potrošim za vodu, nešto hrane i dušek za plažu na kome sam spavao. Upisao sam se u registar izbacivača kada sam nokautirao jednog ogromnog tipa koji je žešće onesposobio nekoliko čuvara reda.
Mnogi smatraju da sport i nauka ne idu zajedno, a ti si napisao i knjigu. Kako si uspeo da spojiš sve svoje nespojive ljubavi?
-Navikao sam i sebe i druge da sve čime se bavim izguram do maksimuma. Tako je bilo i sa košarkom, kada sam bio najbolji strelac Prve srpske lige, tako je bilo i u školi kada sam odlazio na republička takmičenja iz matematike i fizike. U dizanju tegova sam smatrao za obavezu da pobedim na svakom takmičenju na kome se pojavim, tako da deset godina za redom nisam silazio sa prestola. Doselivši se u Ameriku, stekao sam daleko intenzivniju satnicu, sa više obaveza i manje vremena za drugove, koji se u obećanoj zemlji mogu izbrojati na prste. Svojim pisanjem tematski pokrivam deo u kojem nemam prave konkurencije. Pišem o atraktivnim lokacijama iz persperktive ne preterano zbunjenog i dobro obrazovanog gastarbajtera oštrog pera. Uz hrpe dolara, stotine kubika silikona i bliceve na svetski poznatim facama nije mi mnogo teško da markiram svoju teritorijuSticajem okolnosti, radeći kao telohranitelj nagledao sam se stvari koje prosečan Srbin, na žalost ili na sreću, nema prilike da vidi. Zato sam iz knjige izbacio neke detalje koji bi našoj publici mogli da deluju neverovatno…
…i kojima bi potvrdio da je tvoja borba u ringu mnogo lakša od fajta slavnih u klinkama za odvikavanje?
-Provod mojih klijenata često izgleda kao beskonačno duga novogodišnja noć zavejana snegom biljke koja raste u Kolumbiji. Dežmekaste ručice stanovnika Forbsove liste milijardera šampanjcem zalivaju kompjuterski dizajnirane grudi ambicioznih mladih dama, natapajući skupom tečnošću posvuda razbacane zelene novčanice. Lečeći komplekse, koje ne želim ni da zamislim, moji klijenti naručuju konvoje šampanjca, uz obavezni vatromet kako bi lepota njihovih dvestomesečnih prijateljica bila vidljivija kroz dim skupih cigara. Koristeći alkohol kao ski-lift, penju se uz kokainom zavejano veče, praveći slalom između svojih demona koji ih progone i podsećaju na to kako su se obogatili. Nije zgodno, baš u subotu uveče, da se prisećaju svih onih koje su zgazili parkirajući najnoviji rols rojs ispred Forbsovog kluba. Mereći distancu sa koje ih posmatram, postalo mi je još jasnije da sam ja naš čovek u njihovim redovima…
Vredi li žrtvovati život zarad sigurnosti tih redova?
-Priča uopšte nije toliko dramatična. Količina opasnosti kojoj se izlažem je daleko manja nego što to izgleda sa strane. Nisam od najprofesionalnijih telohranitelja koji prate političare i industrijalce koji se voze u automobilima sa neprobojnim staklom, a ne čuvam ni rok zvezde ili sportiste. Više sam za odlazak u šoping, diskoteku ili na večeru. Zadatak mi je da sprečim znatiželjnike da remete duhovni mir klijenata. Nema tu neke unapred smišljene agresije koju bi trebalo da sprečim. Stvar se svodi na mrštenje i blefiranje po diskotekama bez mnogo rizika. A kada je reč o lovi, pare definitivno treba da budu velike da bih rizikovao život zbog nekog drugog.
Da li je istina da se plašiš fizičkih obračuna i tuče?
-Pa naravno. Ne plaše se samo budala i čovek nesposoban da sagleda rizike. Nekad je strah veći, nekad manji, nekad ne stignem da se uplašim baš na vreme, ali taj osećaj je uvek prisutan. To nije strah koji parališe, već više osećaj koji kanališe reakciju, adrenalinski uragan čiju energiju treba iskoristiti za onesposobljavanje protivnika, jer u suprotnom ume da sputa pravilno reagovanje. Srećom, problemi te vrste su veoma retki.
Jesi li se nekad našao u situaciji kada ti je bio ugrožen život?
-Bilo je više takvih situacija u privatnom životu nego u poslovnom. Ako izuzmem bombardovanje i obilaženje sveže pogođenih ciljeva u okolini Niša, prvo mi pada na pamet banalni incident kada je zalutali metak, ispaljen na ko zna kojoj svadbi, polomio mermernu ploču stola za kojim sam sedeo u bašti svog kafića. Najdramatičnija je bila pogibija mog prijatelja i kolege Džona Vilijamsa u Majamiju. Te večeri, nas dvojica smo ušli u konflikt sa tipovima koji su baš navaljivali da se popnu na binu sa koje je muziku puštao poznati di džej. Nakon, po nama, bezazlenog koškanja pozvali smo pojačanje, smotali problematične goste koristeći zahvate i izbacili ih na ulicu. Nekoliko sati kasnije, uopšte ne razmišljajući o tom malom incidentu, seo sam na motor i pošao kući. Zbog dijete nisam prihvatio Džonov poziv da idemo na noćnu picu u restorančiću na ćošku. To mi je spasilo život. Džon je izboden 27 puta ispred diskoteke u kojoj smo radili. Momak koji ga je izmasakrirao bio je toliko drogiran da se nije ni sećao ubistva.
Kakve se još punokrvne akcije dešavaju pod okriljem noći?
-Noćni zivot je često detektor za budale i opasne tipove. Uz veče natopljeno alkoholom i narkoticima, fitilji umeju da budu znatno kraći i ljudi nekad nastupaju nepromišljeno i agresivno. Bio sam neposredni svedok dva ubistva i nekoliko pokušaja ubistva. Razoružao sam nekolicinu opasnih tipova pre nego što su došli u situaciju da ispolje agresiju. Nažalost, i to spada u sračunate faktore rizika mog dodatnog posla.
Kako je došlo do saradnje sa svetskim facama? Da li ih je lako uveriti da neko iz Srbije može da im garantuje potpunu sigurnost?
-Krupnih belaca koji se bave ovim poslom ima veoma malo. Ako tome dodamo reputaciju, besprekoran dosije i solidne veze po klubovima i hotelima, dobijamo lako rešivu jednačinu i zaključak: Strongmen je pravi čovek za nas. Niko nikom ne može da garantuje potpunu sigurnost, ali ja sam majstor da kod klijenta razvijem osećaj maksimalne sigurnosti. Mnogo puta sam opravdao očekivanja, a usput poboljšao i sopstveno mišljenje o sebi. To što sam iz Srbije je najmanje bitno i niko ni ne povezuje moje poreklo sa vestima na CNN-u. Za klijenta je bitan finalni proizvod – da je bio u provodu i vratio se kući bezbedan.
A opis posla je…?
-Kad radim obezbeđenje, primarni motiv je da sprečim bilo kakvo nasilje. Ako do njega ipak dođe, trudim se da lokalizujem problem. Nasilne metode koristimo tek ako smo baš izloženi. U atmosferi na ulici, kad neko hoće da te povredi ili nešto još gore, nema razloga igrati na fer plej. Kada se nađemo u nezgodnoj situaciji, prvo pokušavam da je rešim pričom i železnim stavom, a ako to ne prođe treba da sklonim klijenta iz opasne zone. Ako nema vremena za izbegavanje konfrontacije, onda je rešavam što kraće, što preciznije i bolnije. Tu nema praštanja, a nema ni mesta za egoizam. Bezbednost klijenta je na prvom mestu.
Saradnja sa Mikijem Rurkom pretvorila se u prijateljstvo…
-Otkako živim i radim van Srbije, najviše se družim sa njim. Sa onim istim Mikijem Rurkom koji je oblizivao Kim Bejsinger u Devet i po nedelja dok je moja generacija navijala sa rukom zavučenom u pantalone. Počeo sam da radim za njega kao bodigard nakon preporuke, a u međuvremenu smo se zbližili i postali veliki drugari. U početku sam bio impresioniran Mikijem i bio stegnut u međusobnoj komunikaciji. On je vremenom nenametljivo kanalisao moje ushićenje tim poznanstvom u snažno prijateljstvo. I pored ispušenih šest milijardi cigareta, popijenih hektolitara najskupljih pića i počasne doktorske titule na kolumbijskom univerzitetu Belonosov, Miki svojih pola veka nosi kao mladić. I dalje voli žurke i žene, a nisu mu strani ni poroci. Ume da sasluša, ali i da posavetuje. Ume i da se pobije ako treba. Kao da smo odrasli u istom kraju. Uz to je lojalan i odan do koske. Dobro, ima jednu osobinu koja mi je u početku bila malo čudna… Zna da nestane bez ijedne reči na nekoliko meseci. Obično se iznenada pojavi i ponaša se kao da smo koliko prepodne pili kafu. Čuvao sam i Vila Smita, Toma Kruza, Tomija Hilfigera, Bijonse, Timberlejka…
Ko je najrazmaženiji?
-Postoje dva kriterijuma koji utiču na moje lepo raspoloženje dok radim. To su novac i količina posla. Ako su usaglašeni ili ako ima više para nego posla, to je potpuno OK. U obrnutoj situaciji poludim. Nekad se desi da dogovorimo fiksnu cenu za, recimo, četiri sata, a ostanem celih osam sati glumeći voštanu figuru, obučen u crno odelo sa neprobojnim prslukom pri temperaturi od 30 stepeni. U takvim situacijama, klijent obično samoinicijativno popravi finansijsku sliku mog novčanika sa nekoliko stotina dolara. Najupečatljiviji slučaj je bivši igrač bejzbola Semi Sosa. Išli smo na neki koktel, potom na gostovanje na televiziji, na večeru, pa u disko klub. Usput sam i vozio, što nije bilo uračunato u cenu, a sve vreme je tražio da mu dodamo ovo, donesemo ono… Strašno je kad neko potroši 18.000 dolara za veče i ostavi konobarici napojnicu od 1.500, a vama ostane dužan i kroz garažni ulaz pobegne u svoj stan. Drugi slučaj, sa mnogo više cimanja ali uz adekvatnu novčanu potporu, bilo je čuvanje kćerke poznatog turskog tajkuna, čije se ime nalazi na Forbsovoj listi najbogatijih na planeti. Njen nadimak je turska Paris Hilton, jer tata poseduje lanac hotela i, gle sličnosti, uplatio joj je 20 miliona dolara da joj se nađe za trošak. Imala je puno zahteva i delikatnih situacija koje su tražile brzu, često i nasilnu reakciju, ali je sve redovno plaćala, čak i preplaćivala, tako da mi nije smetalo kada bih je nakon intenzivne noći u diskoteci nosio onako znojavu i onesvešćenu do limuzine i spavaće sobe.
Koliko se plaća posao bodigarda?
-Naplaćujemo od 65 do 100 dolara na sat, a s obzirom na to da nisam gadljiv na novac prihvatam i veće sume, ali i manje. U principu, ne izlazim iz kuće za manje od 200 dolara. Lični rekordi su mi 5.000 i 2.250 za veče. Imao sam nekoliko lepo sročenih ponuda od kojih je najprimamljivija bila stalni radni odnos za 500 dolara dnevno sa plaćenim troškovima stanovanja, ali je podrazumevala preseljenje u Njujork i debelu neizvesnost, povezanu i sa mojim radnim statusom u Americi, tako da sam ostao na defanzivnoj varijanti sa vrapcem u ruci.
Razgovarala Snežana Ilić, fotografije: privatne